Toliko puta su mi rekli “ti si tako jaka, ti sve možeš”. Vjerujem da jesam, ali to baš i nije uvijek kako izgleda.
Šta sam ja zapravo naučila dok sam pokušavala da svaki put budem iznad situacije ?
Uglavnom, da ljudi ne znaju značenje riječi “ti si tako jaka”.
Po njihovoj formi to bi značilo da kad ti je srcu teško ne kukaš, da trpiš, ne tražiš pomoć, da si ta/taj koji će voditi i njihove bitke. Da budeš čvrst/a bez obzira šta se dešava oko tebe, što za sobom vuče mnogo neotplakanog, neizgovorenog jer bi mogao neko pomisliti da ti je teško. Ma tvoja mala leđa mogu ponijeti sve brige ovoga svijeta.
No, nije tako.
Ja sam u jednom periodu života kroz koji sam prolazila jedva disala (u svakom smislu te riječi) i toliko insistirala da ne plačem i da me niko ne vidi da plačem. A šta sam zaista trebala ? Samo odmoriti u nekom zagrljaju.
Zato kad osjetiš da pucaš, da se lomiš, ostani u krevetu, plači, ne javljaj se na telefon, kukaj, drhti, drami na sav glas (spisak beskrajan).
Pusti sve forme komplimenata da si snažan/a, hrabar/na. Ko još određuje kada je drama dopuštena ?
Nekad ne možemo sve sami i nisu sve bitke naše.
Zato je neophodno da kažem sebi “malecka, zagrli sebe za one trenutke u kojima ti je bio samo potreban zagrljaj, ali ti sve možeš sama, pa nikog nije bilo da te zagrli.”
